U prirodi završava 30 miliona litara otpadnog ulja godišnje – Zašto se u Srbiji ne vodi računa o opasnom otpadu?

Gde završava više od 30 miliona litara otpadnog ulja godišnje? Javna tajna je da se ovaj izuzetno opasan otpad ne zbrinjava na zakonom propisan način, već da završava u vodotokovima i zemljištu, kao i da se koristi kao gorivo za loženje.

Nema dostupnih podataka nadležnih institucija koliko ovog opasnog otpada se gori nelegalno i koliko je takvo spaljivanje ulja odgovorno za zagađenje vazduha.

Još jedno pitanje je bez odgovora – zašto institucije dozvoljavaju nezakonito postupanje sa ovim otpadom i trovanje građana i životne sredine.

Izbegavanje plaćanja eko takse

Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine u 2020. godini na tržište je stavljeno 36.792 tone motornog ulja. Proizvođači i uvoznici mineralnih i sintetičkih ulja su u obavezi da Agenciji prijave količine koje su stavili na tržište i da plate naknadu kako bi se ti proizvodi kada postanu otpad zbrinuli na zakonski propisan način. Visina naknade za ulja je 12,34 dinara po kilogramu.

Međutim, u praksi se dešava da ne plate ovu naknadu sve firme koje su u obavezi i na taj način u budžet se sliva manje novca od ove naknade tj. od eko takse.

Nebojša Malešević, direktor “Avista Oil”, specijalizovane kompanije za sakupljanje otpadnih ulja, navodi u razgovoru za portal SRDA da se godišnje na tržište Srbije plasira oko 55.000 tona gotovih maziva koja, prema važećoj zakonskoj regulativi, podležu plaćanju naknade za proizvode koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada.

– To znači da se Agenciji ne prijavi oko 18.000 tona ovih proizvoda odnosno izbegne se prijava i plaćanje naknade za upravljanje posebnim tokovima otpada u visini od oko 220 miliona dinara. Drugo je pitanje da li se i za sve prijavljene količine plaća ova naknada. Za upravljanje otpadnim uljima bi trebalo da bude na raspolaganju oko 670 miliona dinara godišnje što je sasvim dovoljno da sistem funksioniše – objašnjava naš sagovornik.

Međutim, taj novac ostaje u budžetu Srbije i ne troši se za ono zašta je namenjen odnosno za zbrinjavanje otpadnog ulja. I tako je već godinama.

Koliko otpadnog ulja može da se sakupi

Prema proceni Maleševića, od ukupne količine stavljene na tržište može se sakupiti između 50% i 60% otpadnih ulja. To znači da se količina otpadnog ulja, koja se generiše i može sakupiti kreće između 26.000 i 33.000 tona godišnje.

– Ova količina se može sakupiti pod uslovom da sistem upravljanja otpadnim uljem funkcioniše – ističe naš sagovornik.

Koliko ulja se sakupi u praksi

U 2020. godini, prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, tretirano je 2.178 tona otpadnog ulja, a izvezeno 730 tona, odnosno ukupno je sakupljeno 2.908 tona, dok je u 2019. godini 2.348 a izvezeno 44 tone što je ukupno 2.392 tone. Ranijih godina je bilo duplo više tretiranog otpadnog ulja, odnosno 5.014 tona 2018, i godinu dana ranije 5.967 tona.

– Otpad koji je tretran i izvezen predstavlja oko 5,3% od ukupno stavljenih količina na tržište. Zanimljivo i istovremeno zabrinjavajuće je da ovaj udeo iz godine u godinu opada umesto da raste. Jedan deo se izveze radi reciklaže odnosno re-rafinacije, u skladu sa Zakonom i direktivama EU, što radi naša kompanija. Drugi deo se „tretira“ odnosno spaljuje radi dobijanja energije ili „priprema“ za spaljivanje u potpuno neadekvatnim uslovima i sa lošom, zastarelom tehnologijom čime se ugrožava životna sredina i zdravlje ljudi. Nadležni organi znaju za sve ovo ali ništa ne preduzimaju iz samo njima poznatih razloga – navodi direktor “Avista Oil”.

Iz Ministarstva zaštite životne sredine nam nisu odgovorili na konkretna pitanja – kolika je realna procena količina ulja stavljenih na tržište i gde je završilo ulje koje nije tretirano ili izvezeno.

– Otpadna ulja su sva mineralna ili sintetička ulja i maziva koja su neupotrebljiva za svrhu za koju su prvobitno bila namenjena. Korišćeno motorno ulje može da se predaje isključivo privrednim subjektima koji imaju dozvole za upravljanje otpadom izdate od strane nadležnih institucija. Takvo ulje se sme spaljivati samo u postrojenju za termički tretman otpada koje ima dozvolu za tu vrstu delatnosti. Sva pravna lica koja nepropisno odlažu otpad i koja ne obezbede sprovođenje propisanih mera kojima se štiti životna sredina snosiće zakonom propisane posledice – odgovaraju na naša pitanja iz Ministarstva.

Gde stvarno završava otpadno ulje

Naveli smo da se svega sakupi do 3.000 tona, a da bi trebalo da se sakupi između 26.000 i 33.000 tona godišnje, što znači da za količinu između 23.000 i 30.000 tona otpadnog ulja nije poznato šta se dešava. Odnosno ako se gleda u litrima to je između 26 i 33 miliona litara koji negde “zalutaju”.

– Sve vrste otpadnih mineralnih ulja klasifikovane su kao opasan otpad. Dozvolu za tretman određenih vrsta otpadnih ulja, u 2020. godini imalo je 25 kompanija. Najveći deo nesakupljenih ulja završava ili u malim ložištima ili u zemlji ili vodotokovima. I to je ogroman problem, jer sagorevanje tridestak hiljada tona otpadnih ulja u neodgovarajućim ložištima proizvodi nesagledive posledice uz sagorevanje sirovog lignita. Ako zaista sagori tih 30.000 tona otpadnih ulja na taj način, može se formirati i emitovati i do 1.000 grama dioksina i furana godišnje, kolika bi iznosila emisija ovih najtoksičnijih komponenata da izgori sva sakupljena količina komunalnog otpada u toku jedne godine. Jasno je onda koliko je ovo ozbiljan zdravstveni problem, posebno ako se zna da je godišnji gubitak BDP usled zagađenja vazduha u Srbiji između 10% i čak neverovatnih 30% – objašnjava za naš portal Aleksandar Jovović, profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu.

I direktor “Avista Oil” je uveren da motorna ulja završavaju u prirodi.

– Poražavajuće za životnu sredinu i zdravlje ljudi jeste da izvan bilo kakve kontrole završi oko 23.000-30.000 tona na godišnjem nivou. Ova količina završi u kanalizaciji, odnosno vodotokovima, dobar deo i u zemljištu ali i količine koje se nekontrolisano spaljuju su izuzetno velike. Tačne, pa i približne količine koje se spaljuju je nemoguće odrediti – navodi Malešević.

Često se može čuti da se na staro ulje greju auto servisi, neki to ni ne kriju, ali ih niko ne kontroliše.

Prema Pravilniku o uslovima, načinu i postupku upravljanja otpadnim uljima, proizvođač odnosno uvoznik ulja ili maziva obaveštava u pisanoj formi trgovca o mestima sakupljanja otpadnih ulja. Trgovac koji prodaje mineralna ili sintetička ulja ili maziva obaveštava krajnjeg korisnika o mestima na kojima krajnji korisnik može da preda svoje otpadno ulje bez naknade. Ako trgovac na prodajnom mestu preuzima otpadna ulja od krajnjeg korisnika, preuzeta otpadna ulja čuva u posebnom prostoru namenjenom za njihovo bezbedno čuvanje do predaje sakupljaču otpadnih ulja, na takav način da se ne ugrozi zdravlje ljudi i životna sredina.

Međutim, praksa kaže drugačije. U Srbiji ne postoje mesta za organizovano sakupljanje otpadnog ulja. Kako nam je rekao jedan od velikih proizvođača ulja, koji nije želeo da bude imenovan, svakom njihovom kupcu koji se javio da ima otpadno ulje za zbrinjavanje, organizovali su preuzimanje. Oni taj posao ne obavljaju direktno, već preko ovlašćenog operatera za otpadna ulja.

Iako se opredeljuju podsticajna sredstva za tretman ulja, male količine prolaze tretman. Sakupljanje se ne isplati jer sakupljači nemaju rešenje šta bi dalje sa tim uljem.

Gde su 4 milijarde dinara od eko takse za ulje?

Prema izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine “Upravljanje otpadom u republici Srbiji u periodu 2011-2020. godina”, na tržište je u tom periodu stavljeno 378.837 tona ulja. Ovo su podaci firmi koje su same prijavile količine, ali je tačna količina značajno veća. Kada bi se gledali samo ovi zvanični podaci, država je od eko takse na ime ovih količina naplatila 4,5 milijardi dinara s obzirom na to da je visina naknade za ulja ranijih godina bila 12 dinara po kilogramu.

U istom periodu je prema istom izveštaju sakupljeno 52.766 tona, od čega je tretirano 50.016 t, a ostatak izvezen.

Prema Uredbi o visini i uslovima za dodelu podsticajnih sredstava, podsticajna sredstva za ponovnu upotrebu, reciklažu i korišćenje otpadnih ulja kao sekundarne sirovine iznose 10 dinara po kilograma, dok za tretman otpadnih ulja radi dobijanja energije iznose 5 din/kg.

S obzirom na to da nema zvaničnih podataka koliko je količina reciklirana a koja iskorišćena za energiju, možemo uzeti veći iznos kao da su za sve količine podsticaji 10 dinara po kg, što bi iznosilo da je potrošeno oko 500 miliona dinara za 10 godina.

U budžetu je ostalo 4 milijarde dinara za deset godina i nije u javnosti izneta informacija na šta je novac potrošen, i zašto nije potrošen na zbrinjavanje otpadnog ulja kako je i namenjeno prema propisima.

U budžet bi moglo da dođe mnogo više novca kada bi se uspostavio sistem u okviru koga se već na carini prijavljuju uvezene količine Agenciji i u kraćem periodu im se izda rešenje o plaćanju eko takse, i kada bi se kontrolisale sve firme koje stavljaju na tržište ulje.

Ima li rešenja?

Profesor Jovović smatra da država mora da spovede rigoroznu kontrolu i onih koji generišu otpadna ulja, i onih koji su u sistemu upravljanja, kao i svojih službi na svim nivoima.

Direktor “Avista Oil” ukazuje da država, odnosno Ministarstvo zaštite životne sredine, pre svih, rešenje drži u svojim rukama.

– Neophodna je izmena nekoliko podzakonskih akata koji bi uticali na uspostavljanje održivog sistema upravljanja otpadnim uljima. Pre svega mislimo na Pravilnik o uslovima, načinu i postupku upravljanja otpadnim uljima i Uredbu o visini i uslovima za dodelu podsticajnih sredstava. Kada se radi o mineralnim i sintetskim otpadnim uljima jedina mogućnost da se ispune principi cirkularne ekonomije i održivog razvoja jeste re-rafinacija otpadnog ulja.

Re-rafinacija je savremeni tehnološki postupak recikliranja otpadnog ulja kojim se otpadno ulje prerađuje radi dobijanja baznog ulja koje se ponovo koristi za proizvodnju svežih maziva.

– Većina zemalja EU nema postrojenja za re-rafinaciju ali će vrlo brzo te zemlje EU biti u obavezi da otpadno ulje izvezu u zemlje koje imaju ova postrojenja. Već sada se polako zabranjuje korišćenje otpadnih ulja u energetske svrhe. Praktično, EU zabranjuje spaljivanje i su-spaljivanje reciklabilnog otpada – navodi Malešević.

Međutim, reč je, kako kaže,  o skupoj tehnologiji u koju treba uložiti 75-90 mil EUR, a da bi bilo ispaltivo investiranje neophodno je sakupiti velike količine otpadnog ulja.

– Neophodne su količine između 65 i 80 hiljada tona godišnje da bi postrojenje bilo rentabilno. Srbija te količine nema. Ipak, ukoliko se ispostavi da se u regionu može sakupiti ova količina “Avista Oil” je spremna da razmišlja o izgradnji postrojenja u Srbiji imajući u vidu pogodnosti koje Srbija ima, pre svega geografski položaj.

“Avista Oil” je počela 2020. da izvozi otpadno ulje koje sakupi u Srbiji u postrojenje kompanije za re-rafinaciju.

– U 2021. godini smo sakupili, uskladištili i izvezli oko 1.000 tona otpadnih ulja, od čega najviše u Nemačku. Plan “Avista Oil” je da u 2022. godini udvostruči količine sakupljenog otpadnog ulja i, eventualno, instalira tehnologiju i počne sa pred-tretmanom otpadnih ulja.

Potrebno je najpre da se uspostavi jasan sistem sakupljanja dotrajalog ulja uz edukaciju svih učesnika u procesu, i potom vršiti strogu kontrolu i primenjivati kaznenu politiku. Dalje ulje bi moglo da se izveze ili da se u Srbiji otvori postrojenje za reciklažu.

Ministarstvo zaštite životne sredine apeluje na građane da otpadna ulja ne koriste kao energent i da na taj način ne narušavaju zdravlje ljudi i životnu sredinu.

– Pojačane inspekcijske kontrole, podizanje nivoa svesti kod ljudi, kao i planiranje sakupljačke mreže osnov su za uspostavljanje boljeg sistema u oblasti upravljanja otpadnim uljima. Nakon usvajanja Programa upravljanja otpadom očekuju se nove investicije u izgradnju postrojenja za upravljanje otpadnim uljima – navode u Ministarstvu.

Izuzetno opasan otpad po zdravlje i životnu sredinu

Zagađujuće materije u otpadnim uljima imaju štetni uticaj po ljudsko zdravlje i po životnu sredinu.

– U životnoj sredini, mogu prouzrokovati zagađenje vazduha, vodenih tokova i zemljišta. Neadekvatnim sagorevanjem otpadnih ulja emituje se opasna količina teških metala olovo, kadmijum, barijum, hlorovodonične kiseline, oksida sumpora i azota, različitih vrsta postojanih organskih zagađujućih materija u vazduh – kažu za naš portal u Centru za higijenu i humanu ekologiju Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”

U “Batutu” navode da se na površini vode, može formirati površinski film, koji blokira sunčeve zrake i izmenu kiseonika, što može dovesti do narušavanja vodene flore i faune.

– Ulje prosuto po tlu migrira naniže zbog gravitacije kroz zemljište, potencijalno dolazeći do podzemnih voda i širi se bočno usled kapilarnih sila i heterogenosti zemljišta. U zemljištu otpadna ulja menjaju mikrofloru i utiče na plodnost zemljišta, ugrožavajući rast i metabolizam biljaka. Dodatni problem predstavlja njihova slaba biorazgradljivost te samim tim potencijalno duga postojanost.

Kako napominju iz “Batuta” kod ljudi mogu ispoljiti štetne efekte pre svega na kožu i respiratorni sistem, a takođe imaju i kancerogeni efekat odnosno može se javiti rak pluća, kože, prostate.

– Takođe, pokazano je da su otpadna ulja mutagena i teratogena. Slučajevi imunoloških, reproduktivnih, fetotoksičnih i genotoksičnih efekata takođe su zabeleženi.

Suzana Obradović