Med kao prirodna hrana – Bogat izvor gvožđa, magnezijuma, kalcijuma, mangana

Za sportiste, planinare, gnjurce, kao i sve ostale koji se bave napornim poslovima dužeg ili kraćeg trajanja, med je izvanredan izvor kalorija koji će nadirektnije uticati na povećanje snage u organizmu. To su znali još stari Grci kada su se pripremali da učestvuju na Olimpijskim igrama.

Današnji rad, bilo da je u fabrici ili da je kancelarijski posao za računarom, vrlo brzo iscrpljuje i čini nas umornim. Konzumiranje meda u toku radnog vremena u vidu brzo pripremljenog napitka sa vodom, limunom, čajem, mlekom može uticati na povećanje produktivnosti.

Svakodnevna upotreba meda u ishrani uticala bi na produženje aktivnog života pojedinca, piše prof. dr Jovan Kulinčević u knjizi “Pčelarstvo“.

Hranljiva i lekovita vrednost meda je od davnina priznata. Lekari i dijetetičari utvrdili su da ta vrednost ne dolazi samo od šećera, koji je glavni sastojak meda i daje mu osobinu visokokalorične hrane, pogotovu što su šećeri u medu monosaharidni (prosti šećeri), za razliku od složenih kao što je trgovački (tršćani šećer i šećer od repe).

Mineralni sastojci, vitamini, enzimi i antibaketrijalne materije meda daju mu izuzetan značaj u ishrani svih kategorija stanovništva, i dece i starijih.

Kao izvor mineralnih materija, koje su neophodne svakom organizmu, med je od izuzetnog značaja. Mineralne materije, neophodne za normalno obavljanje funkcije našeg tela, dolaze od elemenata koji su organizmu potrebni u većoj količini, a to su kalcijum, magnezijum, natrijum, sumpor, hlor i gvožđe.

Postoje takođe i hemijski elementi koji su organizmu potrebni u malim količinama, kao šti su bakar, jod, mangan, kobalt, cink, molibden. Svi ti neorganski elementi igraju različite ali vrlo važne uloge u izgradi skeleta, ulaze u sastav ćelija kao osnovnih jedinica našeg tela, služe kao regulatori kiselosti i deluju u okviru enzimskog sistema.

Gvožđe u medu

Mineralni elementi, kao što su bakar, gvožđe, mangan, važni su za obnavljanje krvi. Nedostatak gvožđa u krvi izaziva anemiju. Med pripada vrsti hrane koja je prilično bogata gvožđem (0,9-3,7 mg gvožđa u 100 grama). To najviše važi za tamne vrste meda, navodi profesor Kulinčević.

Količina kalijuma, kalcijuma, gvožđa, aluminujuma, magnezijuma, mangana i kobalta je veća u tamnom medu nego u svetlom. Iako je svetao med popularniji kod potrošača, analize upućuju da je tamniji med vredniji u pogledu mineralnog sastava.

U medu se nalaze skoro svi elementi neophodni za naš metabolizam. To ne znači da i u drugim vrstama hrane nema tih materija, ali je ipak jedan od najboljih izvora ovaj pčelinji proizvod. Moderna prerada hrane poremećuje njen mineralni sastav i biološki sistem koji pospešuje korišćenje tih elemenata.

U manjim količinama, med sadrži i nekoliko vitamina kao što su B2, B6, H, C, K, folna i pantotenska kiselina.

Med kao hrana ima ogromne prednosti kada se uporedi sa trščanim šećerom i šećerom od repe, raznim vrstama fabrikovanih sirupa i skroba kao izvora energije. Naš organizam je prinuđen da te šećere razlaže na proste sastojke, dok su to pčele već učinile sa saharozom iz nektara pomoću fermenta invertaze. Time je naš organizam oslobođen tog napora, tako da glukoza prelazi direktno iz probavnog trakta u krv. To se isto događa i sa fruktozom samo nešto sporije.

Za osobe koje imaju slabo varenje, ili njihov organizam ne luči enzime invertazu i amilazu, med je zaista nasušna potreba.