Od hijerarhije upravljanja otpadom ostalo samo đubre – Pitanje straha, nebrige, apatije, političke odgovornosti

Tema ovog teksta je hijerahija upravljanja otpadom kako bismo videli gde smo do sada i šta možemo da uradimo. Kako pisati o ovoj temi kada je đubre na sve strane i po gradovima i po selima. Iako je reč o obimnom tekstu jer smo sa sagovornicima želeli da sagledamo razne aspekte problema, nemojte da vas mrzi da čitate, ovo nije tema za post ili video od 30 sekundi, već da malo obratite pažnju na svoju okolinu, gde živite, gde vam rastu deca i šta će biti kad ona odrastu ako se momentalno nešto ne promeni.

I dalje se čudimo po društvenim mrežama divljim deponijama na svakom koraku. Spaljuje se otpad i šteti zdravlju i životnoj sredini. Prljavština i smrad po gradovima na sve strane. Iako mnogi govore da je tako oduvek, ipak se može primetiti da je iz godine u godinu sve gore. A i šta znači da je nešto već decenijama tako, zar ne treba da promenimo na bolje i to odmah. Pitanje upravljanja otpadom je jednostavno rešivo i brzo vidljivo, a ko god tvrdi da novca nema nije u pravu.

Načelo hijerarhije upravljanja otpadom predstavlja redosled prioriteta u praksi upravljanja otpadom i podrazumeva sledeći redosled: prevencija, ponovna upotreba, reciklaža, ponovno iskorišćenje u cilju dobijanja energije i na kraju odlaganje.

Odlaganje otpada na deponiju vrši se ako ne postoji drugo odgovarajuće rešenje, u skladu sa načelom hijerarhije upravljanja otpadom. Međutim, u Srbiji najveće količine otpada odlaze na deponiju tačnije na smetlišta. Dokle će u Srbiji najveće količine otpada, koji može da se iskoristi, bacati na deponije, smetlišta, u prirodu? Kako ocenjuje situaciju u Srbiji kada je reč o načelu hijarerhije upravljanja otpadom pitali smo stručnjaka za upravljanje otpadom, profesora Mašinskog fakulteta Aleksandra Jovovića.

– Mnogi pokazatelji i zvanični izveštaji pokazuju da je procenat stanovnika obuhvaćenih organizovanim prikupljanjem otpada porastao u poslednjim godinama i da je u 2022. godini iznosio 87%. Međutim, sistemski organizovano odvojeno sakupljanje, sortiranje i reciklaža komunalnog otpada nije uspostavljeno. Iako je primarna separacija u Srbiji utvrđena zakonom i predviđa odvajanje plastike, papira, stakla i metala, ili bar minimalno razdvajanje organske frakcije od reciklabilne, primarna separacija je pre stvar ponekog projekta u lokalnim samoupravama nego sistemskog pristupa na nivou zemlje. Stepen reciklaže je i dalje mali, prema procenama Agencije za zaštitu životne sredine, u 2022. reciklirano je 17,7% generisanog komunalnog otpada, pri čemu jedinice lokalne samouprave u tome učestvuju sa ispod 3%. Samo 1% biodegradabilnog otpada se koristi dok sve ostalo završava na deponijama, što znači da vremenom stvara deponijski gas bogat metanom, ali se on slabo koristi – objašnjava profesor Jovović i dodaje:

– I dalje nemamo nacionalno, centralno postrojenje za tretman opasnog industrijskog otpada, kako fizičko-hemijskim tako i termičkim tretmanom, nema ni centralnog regionalnog skladišta opasnog otpada, ali je izvršeno sakupljanje opasnog otpada iz velikih industrijskih sistema u stečaju što je značajan korak u cilju smanjenja negativnog uticaja ovih lokacija na zdravlje ljudi. Postoji koliko toliko uređen sistem upravljanja pojedinim tokovima otpada, slabo se koriste reciklabilne komponente s obzirom na to da nema primarne separacije, nema efikasnog upravljanja građevinskim otpadom, otpad iz termoenergetskog sektora i dalje završava na deponijama umesto u građevinarstvu.

Aleksandar Jovović (Foto: Media centar)

Naš sagovornik podseća da je od 2010. godine izgrađeno 10 regionalnih deponija u okviru regionalnih centara za upravljanja otpadom, tako da danаs imamo 12 sanitarnih deponija, a planirano je strategijama upravljanja otpadom 26. Takođe, nivo odlaganja na divlje deponije, smetlišta i nesanitarne deponije je i dalje izuzetno veliki.

– Česti su požari na mnogim nesanitarnim deponijama, sa strašnim negativnim uticajem na životnu sredinu i zdravlje stanovništva, pri čemu se tim problemom skoro niko ne bavi. I ovog leta smo svedoci gorenja nekoliko neuređenih deponija u Srbiji. Neki od požara u ranijim godinama bili su najveći akcidenti još od vremena bombardovanja, ali kao što smo već zaključili neka naročita pažnja nije poklonjena utvrđivanju posledica, i događaji su brzo zaboravljeni. Posle u čudu gledamo kako se hrana i poljoprivredni proizvodi vraćaju sa granica drugih zemalja, usled povišenih koncentracija zagađujućih materija u njima. Tada i vidimo šta se nalazi i na našim pijacama i trpezama. Ovome se može pridružiti i sagorevanje značajnih količina otpadnih ulja i drugog kaloričnog otpada u malim ložištima domaćinstava, servisa, komercijalnih objekata, pa čak i manjih toplana i kotlarnica. Siromaštvo tera ljude da za grejanje koriste sve što mogu pa i pojedine vrste otpada čijim sagorevanjem se oslobađaju kancerogene, mutagene i teratogene supstance koje dospevaju i u naše organizme udisanjem ili kroz lanac ishrane.

Slaba iskorišćenost otpada kao energenta

Jovović podseća da je nedovoljno iskorišćenje otpada kao sirovine, slaba je iskorišćenost i kao energenta.

– Dve cementare koje koriste otpadne gume, ulja i nekakve mešavine otpada koje liče na RDF, su godinama bile jedina postrojenja za energetsko iskorišćenje otpada. Od nedavno, savremeno, svetskog kvaliteta energetsko postrojenje u Vinči nadomak Beograda, počelo je da radi i značajno će unaprediti ovaj segment sistema upravljanja otpadom i to je najznačajniji trenutak u istoriji sistema upravljanja otpadom na ovim prostorima, s obzirom na to da postrojenje u Vinči po svom tehničkom nivou apsolutno staje u red najmodernih „waste-to-energy“ postrojenja u svetu.

Ipak, napominje profesor Jovović da se ne može neizvući zaključak da trenutno uglavnom funkcioniše samo poslednja najmanje željena opcija hijerarhije upravljanja otpadom – deponovanje, što se apsolutno mora promeniti u skorije vreme, mada ovaj zaključak pravimo već bar 20 godina.

Kada je reč o prvoj tački prevencija otpada, koji su koraci ka prevenciji otpada?

Profesor Jovović kaže da Tematska strategija EU o prevenciji i reciklaži otpada, poznata kao Tematska strategija EU o otpadu, ima cilj sprečavanje nastajanja otpada, kao i korišćenje otpada kao resursa, pre svega za dobijanje sekundarnih sirovina i energije. Politika EU o otpadu naglašava razvoj mera kao što su:

• promovisanje čistije proizvodnje;
• uklanjanje opasnih karakteristika otpada tretmanom;
• uspostavljanje tehničkih standarda koji bi ograničili sadržaj određenih opasnih materija u proizvodima;
• promovisanje ponovnog korišćenja i reciklaže otpada;
• primena ekonomskih instrumenata;
• analiza životnog ciklusa proizvoda;
• razvoj sistema eko-obeležavanja.

Ne deluje ni da su priprema za ponovnu upotrebu i reciklaža daleko odmakli. U čemu su problemi? Ima li nekog poboljšanja u prethodnim godinama?

– Osnovna mera koja je u zemljama sa razvijenim sistemom upravljanja otpadom pokrenula celokupan sistem je poštovanje sopstvenog zakonodavstva i sprečavanje odlaganja komunalnog otpada na deponije bez prethodnog tretmana. Svako koga i malo interesuje ova oblast, pita se na primer zašto mi imamo divlje deponije? Kako je moguće da ih skoro nigde više u svetu, posebno razvijenom svetu, nema. Odgovor je jednostavan, ali dosta bolan za nas. Mi smo postali nemarni, neuredni, bahati, smatramo da je ne živeti u redu i po nekim pravilima bunt protiv nepravde i nekog zamišljenog vekovnog neprijatelja naše tradicije življenja i kulturne baštine. Kako ovaj mentalni nered traje jako dugo, izgubili smo, ako smo uopšte ikad imali, osobinu da uputimo grdnju i prekor nekom ko nam zagađuje životni prostor. Ne samo iz straha, već više iz apatije. U svemu tome, ogromna odgovornost leži na političkoj eliti, državnom menadžmentu, koji malo podgrejava ove naše buntove, a malo više omogućavao nered, jer je tako bilo lakše, a nije se ni gubilo na političkoj popularnosti. Ali problem je eskalirao poslednjih godina, otpad opasan i neopasan nalazimo svuda, deponije gore svako leto, gradovi i naselja su prljaviji nego ikad.

– Međutim, ako postoji politička volja na svim nivoima da se problem reši, onda će rešenja i biti. Nisu se ni zemlje po svetu koje su sada naši uzori uvek ponašale ovako uredno, niti smo se do pre tridesetak godina značajno razlikovali od njih, pa čak smo u mnogim segmentima koji se odnose na životnu sredinu i njenu zaštitu, bili i bolji. Al vremenom, oni su shvatili šta donose red i disciplina i odgovornost, a mi šta javašluk i nebriga. Dok smo mi nazadovali, oni su napredovali sve brže i brže i zato danas putovanje po zemljama EU izgleda čudno. Isti ljudi kao i mi, a nema kesa po ulicama i drveću, kostiju koje razvlače psi i mačke po ulicama, gaza, zavoja po parkovima oko kliničkih centara. I onda uvek pomislimo, a što mi ne možemo ovako, pa bilo bi nam bolje. Nekoliko projekata u poslednjim godinama uliva nadu. A nada…

– Dakle, jasno se vidi da i pored nekih dobrih projekata, ozbiljnije primarne separacije u gradovima neće biti još neko vreme, pa je neophodno naći neke alternativne načine za koliko toliko iskorišćavanje otpada. Separacija već pomešanog, zamuljanog otpada na nekom postrojenju nikad ne daje naročite rezultate, osim u eventualnoj proizvodnji goriva iz otpada, na žalost verovatno nižeg kvaliteta, tzv. RDF, a ne standardizovanih verzija goriva iz otpada (SRF).

– Danas skoro sve velike kompanije u Evropi u proizvodnji cementa i građevinskih materijala koriste otpad kao gorivo, zamenjujući i više od 70% svojih potreba za toplotnom energijom. Takođe, termoelektrane na ugalj velikih kapaciteta zamenjuju deo primarnog goriva ovim gorivom iz otpada, smanjujući emisije posebno CO2. Svaki elemenat nastajanja goriva dobijenog iz otpada, njegovog daljeg tretmana, ispitivanja, određivanja karakteristika važnih za zdravstvenu ispravnost i zdravlje ljudi i određivanje karakteristika važnih za termički tretman propisan je tehničkim standardima usvojenim i od Instituta za standardizaciju Srbije. Međutim, ovde treba jasno istaći da navedena industrijska postrojenja koriste ova goriva iz otpada uz naknadu, a često imaju i značajne podsticaje države, uz zaradu i usled smanjenja emisije CO2. Ovi mehanizmi ne postoje u Srbiji, pa bez određenih subvencija države proizvođačima RDF/SRF teško da se može očekivati neko značajnije iskorišćenje ukupnih količina otpada – napominje profesor Jovović.

Privreda i hijerarhija upravljanja otpadom

Marko Rokvić, specijalista za upravljanje otpadom i vlasnik firme “Green Group”, kaže za portal SRDA da načelo hijerahije upravljanja otpadom uopšte ne postoji u Srbiji.

– Ne postoji uređen i stabilan sistem koji može da podrži i omogući ovo načelo, sve se svodi na pojedinačne aktivnosti kompanija, koje žele da poštuju hijerarhiju upravljanja otpadom.

Marko Rokvić

Budući da sarađuje sa privredom na uspostavljanju pravilnog sistema upravljanja otpadom i rešavanju konkretnih tokova otpada, pitali smo ga koliko kompanije vode računa o hijerarhiji upravljanja otpadom? Koja karika im je najslabija?

– Sve više i više, zaista. Kompanije tj. privreda je dosta ozbiljnija u svom pristupu upravljanju otpadom, između ostalog i što su više pod kontrolom inspekcija, ali se generalno i opšta svest u preduzećima promenila, i generalno su zainteresovani da upravljaju svojim otpadom na zakonski način, prosto jer su svesni da bi ugrozili svoje poslovanje ukoliko ne bi poštovali ove propise. Njima je prvima u interesu da smanje količinu otpada, jer im to direktno utiče na troškove proizvodnje, tako da aktivno razmišljaju šta mogu da unaprede i da time smanje troškove celokupnog sistema.

Koj su koraci ka prevenciji otpada u Srbiji, koliko je ta opcija daleko?

– Postoje još mnoge prepreke i zakonske prirode, iako su uvedeni i principi nusproizvoda, nije to još u praksi toliko zastupljeno i često. Zakon o upravljanju otpadom prepoznaje nusproizvod kao moguće rešenje za neke opcije, što je dobra stvar, još nedovoljno iskorišćena. Ono što trenutno nedostaje su finansijski mehanizmi, odnosno razni oblici podsticaja da se smanji otpad. Mi još imamo opciju odlaganja otpada na neku lokalnu deponiju po vrlo povoljnim uslovima, i dokle god ta opcija postoji, teško je očekivati da će neko da ulaže veća sredstva i trud da bi smanjio količinu otpada.

Što se tiče otpada iz domaćinstva, stvar je slična – dokle god imamo opciju da plaćamo paušalno odnošenje komunalnog otpada, nije realno očekivati smanjenje otpada na izvoru. Ima uvek ljudi koji će to raditi, i koji to rade svakodnevno u ovom trenutku, bez bilo kakve stimulacije, samo zbog svog osećaja odgovornosti prema okolini, i taj broj postepeno raste, ali ne verujem da je realno da na taj način dostignemo bilo kakav opipljiv rezultat u prevenciji otpada.

Za mnoge vrste otpada kompanije nemaju rešenja zbrinjavanja na drugi način te ga šalju na deponovanje. Sa kojim otpadom postoji najveći problem u ovom smislu?

– Ne postoji jedna vrsta otpada koju bih izdvojio, jer svaka proizvodnja ima svoje specifičnosti. Negde se tu radi o raznim plastičnim materijalima, koji sadrže ili više različitih vrsta plastika, ili određene dodatke koji otežavaju reciklažu, negde o drugim mešavinama materijala, tečni otpadi takođe, otpad od rušenja i izgradnje završava uglavnom na deponijama i tako dalje. Ovo su situaciju da kompanija mora da plati da bi se otpad reciklirao, jer se reciklerima ne isplati da ga preuzmu čak ni besplatno, jer zahteva dodatnu obradu, i lakše i jeftinije im je da se tad otpad odloži na deponiju. To je paradoks otpada – napominje Rokvić.

Građani i hijerarhija upravljanja otpadom

Pitali smo i Milju Vuković iz inicijative Za manje smeća i više sreće kako ocenjuje situaciju u Srbiji kada je reč o načelu hijarerhije upravljanja otpadom?

Milja Vuković (Foto: Marija Janković)

– Moj je utisak da se poruke i informacije koje građani u Srbiji mogu najčešće da čuju odnose skoro isključivo na reciklažu i bacanje otpada na odgovarajuća mesta. Glavni, najvažniji delovi piramide otpada – prevencija stvaranja otpada, ponovna upotreba, popravljanje – praktično se i ne spominju. Takođe, u Srbiji postoji veliko tržište polovne robe, uglavnom u zoni sive ekonomije, o kojem se ne govori kao o delu kružne ekonomije, ali ono utiče na to da stvaramo manje otpada, da se predmetima produžava vek upotrebe – kaže sagovornica i dodaje:

– Ozbiljno odsustvo primenjivanja principa hijerarhije otpada nije slučaj samo kod nas. Ukratko, stvar je u tome što, ako bi se principi prevencije prilježno primenili, naši trenutni industrijski i ekonomski sistem bi se uzdrmali ili urušili, jer počivaju na proizvodnji koja nije tu da zadovolji potrebe zajednice – za hranom, odećom, aparatima i dr, već zadovoljava potrebe profita da proizvodi, proizvodi, proizvodi, po svaku cenu. S obzirom na to da su sistemi koji počivaju na konstantnom rastu proizvodnje i potrošnje, a samim tim i konstantnom stvaranju ogromnih količina otpada, potpuno neodrživi i bukvalno pogubni – potrebno je paralelno i njih da menjamo. Svesna sam da to zvuči radikalno ili nemoguće, ali sistem u kojem sad živimo, a koji je neodrživ, stvorio je probleme sa čijim posledicama će se, kako znaju i umeju, nositi generacije i generacije posle nas. Posledice su već tu: razne vrste zagađenja, između ostalog i mikroplastično zagađenje, zatim iscpljivanje onoga što najčešće zovemo prirodnim resursima, ugrožavanje zdravlja i opstanka živog sveta itd. Takvo ponašanje je sebično i neodgovorno.

Prevencija i ponovna upotreba su prvi koraci. Koliko građani vode računa o ovim koracima i koliko mogu da vode računa kad ne postoji održiv sistem upravljanja otpadom u Srbiji?

– To je dobro i važno pitanje jer ukazuje na povezanost uloge sistema i uloge građana – koji taj sistem plaćaju i u čijoj službi bi taj sistem trebalo da dela. Čini mi se da je potrebno da se prisetimo da niko neće voleti našu zemlju – njene reke, šume, ptice i ljude – ako ih mi, mi koji ovde živimo, ne volimo. Deponije nigde ne idu, ne nestaju. Sistem reciklaže u stvari može da obradi sasvim mali deo sirovina i da ih vrati u upotrebu. Masovno spaljivanje otpada nije rešenje nikako. Moramo se dakle okrenuti prevenciji i tako korektivno delovati i sami na sebe, na svoje navike, a i na industriju koja stvara sve te proizvode i ambalažu koja u stvari ne može da kruži i nigde ne ide, već ostaje da truje nas i mnoga druga bića, vekovima.

Znam velik broj ljudi koji ulažu ozbiljan trud da budu ekološki odgovorni, znam i mnoge kompanije koje nastoje da posluju inventivno i zeleno… ali, da, i dalje govorimo o manjem delu društva koji nije sistemski prepoznat i podržan. Taj trud da stvaramo manje otpada i da radimo na promeni sistema koji je veoma destruktivan, je neophodan. On je takođe vrlo konkretan način da pokažemo ljubav i poštovanje prema vazduhu, vodi, zemljištu, ljudima i svim drugim bićima. To je jedan od načina da ljubav ne ostane samo na rečima, već da pređe u delo.

Foto: freepik

Često se pominju biorazgradive slamčice umesto plastičnih, ne uviđajući da je prvo rešenje ne korišćenje slamčica. Koje slične primere možete navesti koje prenosite građanima?

– Da, zaista je važno da i kao pojedinci, a i sistemski, na nivou države i industrije, radimo na promenama kada je poštovanje hijerarhije upravljanja otpadom. Ono što građani mogu da primene su raznoliki pristupi i rešenja: krenuti na pijacu uvek sa nekoliko cegera i druge višekratne ambalaže jer broj ljudi koji vidim da u prodavnicu i na pijacu odlaze samo sa novčanikom a vraćaju se sa desetinama kesa je zabrinjavajuć, kupovati odeću, obuću, aparate koji će trajati i koji će nam služiti dugo a ne jednu ili dve sezone, koristiti polovne predmete, popravljati stvari, koristiti sapune umesto gelova za tuširanje.

Potom, koristiti kuhinjske krpe umesto papirnih ubrusa gde god je to moguće, kuhinjske krpe, cegere i mnoge druge upotrebne predmete praviti od polovnog tekstila (jer ga ima nezamislivo mnogo a potpuno je upotrebljiv), razmenjivati dečiju odeću i igračke sa prijateljima, pozajmljivati predmete, nalaziti načine da bacamo što manje hrane, kompostirati organski otpad, koristiti gole proizvode – čvrsti šampon, čvrsti deterdžent za pranje sudova itd, kupovati namirnice na meru kad god je to moguće – navodi Vuković.

Kada se u javnosti kaže da se nešto radi po ovom pitanju, to je ispravnije reći ne radi se ništa. Ništa se neće ni uraditi bez dobro organizovanog sistema upravljanja otpadom koji se primenjuje u svakoj lokalnoj samoupravi, obezbeđivanje infrastrukture, edukacija i kaznena politika za svo neprimenjivanje. Sve ostalo su prazne priče. To nije ono – malim koracima stižemo negde. Mali koraci se prave u ovom slučaju od entuzijasta i značajni jesu da ne bismo skroz zastranili. Ali bez ozbiljnog hvatanja u koštac sa ovim problemom živećemo sa đubretom. Nažalost mnogi i dalje na to žmure. Pogledajte okolo.