NALED: Značajnija industrijska dekarbonizacija se može očekivati do 2030. – Uticaj CBAM-a na kompanije i šta treba da urade

CBAM nije samo trgovinska mera, već i snažan signal industriji da ubrza dekarbonizaciju, digitalizaciju i cirkularnu transformaciju proizvodnje kako bi zadržala pristup evropskom tržištu, kaže Sanja Knežević Mitrović, šefica jedinice za životnu sredinu u NALED-u.

Za SRDA portal govori o uticaju CBAM-a na privredu i šta treba da urade kompanije. Naša sagovornica precizno, jasno i slikovito odgovara, između ostalih, na pitanja – koje kompanije u Srbiji su pogođene porezom na ugljenik, kako su kompanije mogle da se pripreme za uvođenje CBAM-a, kako treba da se troše sredstva prikupljena po osnovu poreza na ugljenik na projekte dekarbonizacije, da li je uvoz neopasnog otpada u energetske svrhe iznuđeno rešenje…

Podsećamo, od 1. januara ove godine stupili su na snagu Zakon o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte i Zakona o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda koji bi trebalo da predstavljaju odgovor Srbije na mehanizam Evropske unije za prekogranično prilagođavanje ugljenika (engl. Carbon Border Adjustment Mechanism – CBAM).

Sanja Knežević Mitrović

SRDA: Imate li saznanja koji broj kompanija je obuhvaćeno porezom na ugljenik?

– Prema „Analizi potencijalnih uticaja mehanizma za prekogranično kretanje ugljenika na energetski intenzivnu industriju u Srbiji, uključujući socio-ekonomske implikacije i preporuke za mere mitigacije“, koju je NALED sproveo u saradnji sa sedam kompanija iz energetski intenzivnih sektora, u Srbiji ima oko 5.600 privrednih subjekata koje su direktni proizvođači i/ili izvoznici CBAM proizvoda. To su kompanije koje su prve pogođene iz sektora aluminijuma, cementa, veštačkih đubriva, vodonika, gvožđa i čelika koje predstavljaju potencijalnu pogođenu energetsku industriju, od čega su 3.100 kompanija proizvođači, dok ostatak čine trgovci ovim proizvodima.

Kompanije u navedenim sektorima koje proizvode CBAM robu čine 11% BPD i zapošljavaju oko 7% ukupne radne snage u Srbiji. Važno je napomenuti da se CBAM primenjuje samo na robu koja se izvozi na tržište Evropske unije, odnosno deo industrije koji je integrisan u evropske lance vrednosti, te neće svih 5.600 kompanija biti u obavezi da snosi trošak ugljenika. Naša analiza ne obuhvata sektor električne energije, koji je takođe deo CBAM mehanizma.

SRDA: Koje kompanije će biti najviše pogođene ovim porezom?

– Najviše će biti pogođene kompanije iz energetski intenzivnih industrija koje smo naveli, a kod nas posebno sektor proizvodnje električne energije. Industrija vodonika nije razvijena u Srbiji, ali suštinski i ona potpada pod CBAM regulativu. Ovi sektori imaju visoke emisije CO₂, pa su posebno izloženi trošku CBAM-a. Reč je uglavnom o proizvodnji osnovnih materijala nastalih u energetski intenzivnim procesima, gde dodatni trošak ugljenika može značajno uticati na konkurentnost. Ranjivost je veća kod kompanija koje u velikoj meri zavise od izvoza u EU, imaju nisku dodatu vrednost proizvoda i oslanjaju se na fosilna goriva u proizvodnji, a uzimajući u obzir kontekst da tržište EU predstavlja primarni smer srpskog izvoza, koji godišnje iznosi oko 70%.

Evropska komisija je u poslednjem kvartalu 2025. godine najavila proširenje obuhvata CBAM-a na 180 prerađenih proizvoda, od kojih 94% ukupnog proširenog obima čine proizvodi sa visokim udelom čelika i aluminijuma (oko 79%), kao što su razne mašine i oprema, delovi vozila, dok oko 6% prerađenih proizvoda čine kućni aparati. Uzimajući u obzir ovo proširenje, indirektni uticaj mogao bi da obuhvati i širi deo prerađivačke industrije, jer bi trošak ugljenika bio prenet duž lanca vrednosti, a ne samo na proizvođače osnovnih materijala.

Foto: pexels

SRDA: Da li su i na koji način kompanije u prethodnim godinama mogle da se pripreme za ove novine koje ih čekaju u poslovanju?

Da, kompanije su imale višegodišnji period za pripremu, ne samo tokom formalne prelazne faze CBAM-a, već i ranije kroz postepeno pooštravanje klimatskih i tržišnih standarda u Evropskoj uniji. Posebno su kompanije koje izvoze na tržište Evrpske unije ili posluju u lancima vrednosti evropskih kompanija već godinama suočene sa zahtevima za smanjenje emisija, energetsku efikasnost, transparentnost ugljeničnog otiska i usklađivanje sa ESG standardima. U tom smislu, dekarbonizacija je u EU postala preduslov konkurentnosti, pa su kompanije koje su pravovremeno ulagale u modernizaciju i „ozelenjavanje“ proizvodnih procesa već imale određenu prednost pre formalnog uvođenja CBAM-a.

Prelazna faza počela je 1. oktobra 2023. godine i trajala je do 31. decembra 2025. godine, tokom koje su uvoznici u EU bili u obavezi da kvartalno izveštavaju o količinama uvezene robe i pripadajućim emisijama CO₂, ali bez finansijskih obaveza. Ovaj period je trebalo da posluži kompanijama da uspostave sisteme za merenje i verifikaciju emisija, prikupe podatke iz proizvodnje i lanaca snabdevanja, identifikuju najrizičnije faze procesa i procene potencijalne troškove buduće primene mehanizma. Od 1. januara 2026. godine započela je finansijska faza CBAM-a, odnosno obaveza kupovine CBAM sertifikata za emisije sadržane u proizvodima koji se uvoze na tržište EU, čime mehanizam postaje direktan trošak za izvoznike sa visokim ugljeničnim otiskom.

Istovremeno, pripreme nisu bile vezane samo za CBAM, već i za širi regulatorni i strateški okvir u Srbiji koji podstiče dekarbonizaciju i tranziciju ka održivom poslovanju. Usvajanjem Zakona o klimatskim promenama, Strategije niskougljeničnog razvoja, Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana (INEKP), kao i politika koje promovišu cirkularnu ekonomiju i veću upotrebu obnovljivih izvora energije, kompanijama je jasno signalizirano da će smanjenje emisija i efikasnije korišćenje resursa postati ključni uslov konkurentnosti. U tom smislu, kompanije koje su tokom prethodnih godina unapređivale energetsku efikasnost, uvodile cirkularne modele proizvodnje, povećavale udeo sekundarnih sirovina ili obezbeđivale pristup niskougljeničnoj energiji danas su u znatno povoljnijoj poziciji. Sa druge strane, kompanije koje nisu blagovremeno uspostavila sisteme izveštavanja ili zavise od fosilnih goriva suočavaju se sa većim administrativnim opterećenjem i potencijalno značajnim dodatnim troškovima, što može uticati na njihovu konkurentnost na tržištu EU. CBAM je zato ne samo trgovinska mera, već i snažan signal industriji da ubrza dekarbonizaciju, digitalizaciju i cirkularnu transformaciju proizvodnje kako bi zadržala pristup evropskom tržištu.

Važno je naglasiti i da CBAM nije iznenadna mera, već deo dugoročnog klimatskog i industrijskog okvira Evropske unije. Još od uvođenja EU sistema trgovine emisijama 2003. godine, evropska industrija je postepeno prolazila kroz proces dekarbonizacije, uz snažnu regulatornu, tehničku i finansijsku podršku EU, dodatno intenziviranu kroz paket politika „Fit for 55“. Tokom više od dve decenije, privrednim subjektima u EU su bili dostupni različiti fondovi, subvencije i mehanizmi podrške za modernizaciju tehnologija i smanjenje emisija. U tom kontekstu, i za privredu u Srbiji biće ključno da država obezbedi adekvatnu podršku tranziciji ka niskougljeničnoj proizvodnji, kao i da kroz proces evropskih integracija pregovara o dostupnosti novih finansijskih i tehničkih instrumenata koji bi domaćim kompanijama pomogli da se prilagode ovim pravilima.

SRDA: Predlažete uspostavljanje mehanizama za preusmeravanje sredstava prikupljenih po osnovu ova dva poreza na projekte dekarbonizacije. Na koji način bi se to realizovalo odnosno da li bi se taj novac vraćao kompanijama i u koje svrhe?

– U okviru pripreme za primenu CBAM mehanizma i progresivnog usklađivanja sa evropskom klimatskom politikom, Srbija je kroz dva zakonska rešenja uvela nacionalne karbonske instrumente, odnosno porez na emisije gasova sa efektom staklene bašte i porez na uvoz energetski intenzivnih proizvoda. Predlog je da se sredstva prikupljena na osnovu ovih instrumenata, ne slivaju u opšti budžet, već namenski koriste za podršku dekarbonizaciji privrede.

Ključna preporuka, koju je NALED prepoznao i u godišnjem izadnju preporuka za unapređenje regulatornog okvira – Sivoj knjizi 17, jeste da se postojeći Zeleni fond, koji trenutno funkcioniše kao organizaciona celina Ministarstva zaštite životne sredine, transformiše u posebno funkcionalno telo sa jasnim pravilima upravljanja i namenskim prihodima.

Takvo telo imalo bi zadatak da priprema, finansira i prati projekte smanjenja emisija. Prema predloženom modelu, sredstva prikupljena po osnovu poreza na GHG emisije automatski bi se uplaćivala u Fond, odakle bi se dalje usmeravala ka programima podrške kompanijama, poput energetske efikasnosti, uvođenja obnovljivih izvora energije, razvoja niskougljeničnih tehnologija ili modernizacije proizvodnje.

Na taj način novac bi se indirektno vraćao privredi, ali ne kao refundacija poreza pojedinačnim kompanijama, već kroz transparentne mehanizme subvencija, grantova ili putem sličnih finansijskih mehanizama dostupnih svim kvalifikovanim kompanijama. Istovremeno, Zakon o porezu na uvoz energetski intenzivnih proizvoda predviđa oporezivanje uvoza takvih proizvoda iz trećih zemalja koje nemaju uspostavljenu cenu ugljenika, čime bi se sprečio gubitak konkurentnosti domaće industrije i obezbedio dodatni izvor sredstava za Fond. Ovakav pristup je u skladu sa praksom Evropske unije, gde se prihodi od sistema trgovine emisijama (EU ETS) u značajnoj meri koriste za finansiranje klimatskih i energetskih projekata, čime se obezbeđuje da politika oporezivanja ugljenika istovremeno podstakne smanjenje emisija i modernizaciju industrije.

SRDA: U EU su razvili niz akata kao što su EU Taksonomija, Uredba o objavljivanju informacija o održivom finansiranju, Vodič o klimatskim i ekološkim rizicima, kojima se podstiču banke da pružaju podsticaje za preduzeća investitore da se fokusiraju na dekarbonizaciju i ekološki prihvatljive prakse. Imali pomaka u ovom smislu u finansijskom sektoru u Srbiji i šta bi trebalo preduzeti?

– U finansijskom sektoru Srbije primetni su određeni pomaci ka integrisanju klimatskih i ESG rizika, ali oni su i dalje u ranoj fazi u poređenju sa EU. Narodna banka Srbije je u prethodnim godinama započela aktivnosti na podizanju svesti o klimatskim rizicima u finansijskom sistemu, uključujući analize izloženosti banaka fizičkim i tranzicionim rizicima klimatskih promena. Paralelno, Ministarstvo finansija pokrenulo je program razvoja tržišta kapitala sa ciljem jačanja tržišta korporativnih obveznica kao alternativnog izvora finansiranja kompanija. U okviru tog programa predviđeno je pokrivanje troškova pripreme i emisije obveznica, uz povoljniji tretman za zelene obveznice, za koje se predviđa da emitenti neće imati obavezu vraćanja dela troškova. Međutim, razvoj ovog segmenta i dalje je ograničen činjenicom da u Srbiji ne postoji nacionalni standard za zelene obveznice niti taksonomija koja jasno definiše koje aktivnosti se smatraju „zelenim“, poput EU Taksonomije ili međunarodnih smernica koje razvija International Capital Market Association. To otežava klasifikaciju projekata i smanjuje pravnu sigurnost za investitore.

Naredni ključni koraci bi trebalo da obuhvate postepeno usklađivanje sa evropskim pravilima, uključujući razvoj nacionalne taksonomije ili preuzimanje EU taksonomije, obavezno objavljivanje klimatskih i ESG rizika od strane finansijskih institucija, kao i integraciju tih rizika u nadzor banaka. Paralelno, potrebno je razviti instrumente koji smanjuju investicioni rizik za privredu, poput subvencionisanih kredita, poreskih podsticaja i fondova za dekarbonizaciju, kako bi finansijski sektor imao jasne signale i podsticaje da finansira zelene projekte. Bez takvog institucionalnog okvira, finansiranje tranzicije ostaje fragmentisano i u velikoj meri oslonjeno na međunarodne razvojne banke, umesto da postane sistemski pokretač modernizacije domaće privrede.

SRDA: Porez na ugljenik će uticati na konkurentnost srpske privrede na tržištu EU. Kakva je Vaša procena koliko će primena CBAM principa dovesti do poskupljenja srpskih izvoznih proizvoda na tržište EU?

– Uticaj CBAM-a na cene srpskih izvoznih proizvoda ne može se izraziti jedinstvenim procentom za celu energetski intenzivnu industriju, jer on zavisi od emisija po jedinici proizvoda, energetske strukture proizvodnje, kao i kretanja cene ugljenika u EU ETS sistemu. Ipak, može se očekivati da će u sektorima poput čelika, cementa i aluminijuma pojaviti značajnije poskupljenje, jer je reč o proizvodima sa visokim ugljeničnim otiskom. Postoje procene da će doći do oko 3-4% poskupljenja cene aluminijuma, đubriva i čelika oko 10%, a cementa oko 40%. Kako je CBAM direktno vezan za cenu emisija CO₂ u EU, svaki rast te cene automatski povećava trošak izvoza, što može smanjiti cenovnu konkurentnost proizvođača iz zemalja koje nemaju sopstveni sistem cene ugljenika.

U prvim godinama finansijske primene, od 2026. nadalje, efekat će biti ublažen jer se CBAM uvodi postepeno, paralelno sa ukidanjem besplatnih sertifikata u EU ETS-u koji služe kao zaštita od rizika da se proizvodnja preseli u zemlje sa manje strogim klimatskim propisima (takozvano curenje ugljenika). Industrije koje su do sada dobijale besplatne sertifikate postepeno ih neće više imati i kako se te dozvole budu smanjivale do potpunog ukidanja do 2034. godine, trošak ugljenika će rasti i za proizvođače unutar EU, ali i za izvoznike iz trećih zemalja.

To znači da će konkurentnost srpskih proizvoda zavisiti ne samo od apsolutnog rasta troškova, već i od toga kako će se menjati troškovi evropskih konkurenata. Najveći rizik postoji za proizvode niske dodate vrednosti sa visokim emisijama, poput osnovnih materijala, gde trošak CO₂ čini značajan deo ukupne cene. Zbog toga CBAM predstavlja ne samo fiskalnu meru, već i snažan pritisak na industriju da poveća proizvodnju finalnih proizvoda, ubrza dekarbonizaciju proizvodnje, unapredi energetsku efikasnost i obezbedi pristup niskougljeničnoj energiji kako bi zadržala konkurentnost na tržištu Evropske unije.

Ilustracija/ Foto: Pexels

SRDA: Prema navodima iz Vaše analize, industrija zahvaćena pravilima CBAM-a predlaže ukidanje zabrane uvoza neopasnog i opasnog otpada za potrebe ponovnog iskorišćenja u energetske svrhe. Takođe, prema novom Zakonu o upravljanju otpadom i nedavno usvojenoj uredbi odobren je uvoz neopasnog otpada radi korišćenja u energetske svrhe. Da li je ovo iznuđeno rešenje s obzirom na to da ne postoji održiv sistem upravljanja otpadom u koje se poštuje hijerarhija otpada, ima razvijena selekcija, i gde ne gore deponije?

– Predlog za omogućavanje uvoza neopasnog i opasnog otpada za energetsko iskorišćenje, uključujući gorivo dobijeno iz otpada (RDF/SRF), treba pre posmtrati kao razvojnu meru koja istovremeno odgovara na potrebe industrije i trenutne strukturne slabosti sistema upravljanja otpadom u Srbiji. Energetski intenzivne industrije, posebno cementna, već koriste alternativna goriva kako bi smanjile potrošnju fosilnih energenata i emisije CO₂, što je direktno relevantno u kontekstu CBAM-a. Međutim, domaće tržište otpada često ne obezbeđuje dovoljne količine kvalitetno pripremljenog goriva iz otpada, pre svega zbog nedovoljne separacije na izvoru, ograničenih kapaciteta za tretman otpada i visokog udela otpada koji završava na deponijama. U takvim okolnostima, industrija uvoz vidi kao kratkoročan mehanizam da obezbedi predvidivo snabdevanje alternativnim gorivima i smanjenje emisije u industriji. Novi Zakon o upravljanju otadom je prepoznao izuzetak od opšteg stava da se zabranjuje uvoz otpada, omogućavajući uvoz određene vrste neopasnog i opasnog otpada u energetske svrhe.

Istovremeno, energetsko iskorišćenje otpada se mora posmatrati u kontektsu dugoročne održivosti i usklađenosti sa hijerarhijom upravljanja otpadom, koja prednost daje prevenciji, ponovnoj upotrebi i reciklaži u odnosu na energetsko iskorišćenje. Ukoliko bi uvoz otpada postao trajno rešenje bez paralelnog efikasnog razvoja domaćeg sistema selekcije, reciklaže i kontrole deponija, postoji rizik da bi se time odložile neophodne reforme u sektoru upravljanja otpadom. Zbog toga se u stručnim krugovima naglašava da odobravanje uvoza treba da bude prelazna mera, koja je strogo regulisana, vremenski ograničena i povezano sa jasnim obavezama razvoja infrastrukture za odvojeno sakupljanje, tretman otpada i smanjenje deponovanja.

Poseban potencijal postoji u korišćenju otpada od građenja i rušenja kao sekundarne sirovine i energetskog materijala u cementnoj industriji, čime se smanjuje potreba za primarnim resursima i emisije CO₂ iz proizvodnje. Takođe, industrija ukazuje na potrebu za omogućavanjem izgradnje elektrana za 100% sopstvenu potrošnju. U suprotnom, mere koje kratkoročno pomažu industriji da smanji emisije može dugoročno biti u suprotnosti sa ciljevima cirkularne ekonomije i zaštite životne sredine.

SRDA: Kako će energetski intenzivna industrija u Srbiji da izvrši tranziciju ka niskougljeničnim tehnologijama i u kom periodu je to moguće ostvariti?

– Tranzicija energetski intenzivne industrije u Srbiji ka niskougljeničnim tehnologijama biće postepen i tehnološki zahtevan proces koji zavisi od dostupnosti finansiranja, regulatornog okvira, infrastrukture i energetskog miksa. U prvoj fazi, koja je već u toku, kompanije mogu ostvariti relativno brze rezultate kroz mere energetske efikasnosti, modernizaciju opreme, digitalizaciju procesa i povećanje udela električne energije iz obnovljivih izvora. Ove mere mogu doneti smanjenje emisija u narednih nekoliko godina, ali nisu dovoljne za duboku dekarbonizaciju sektora poput čelika, cementa ili hemijske industrije, gde su emisije velikim delom procesne i vezane za samu tehnologiju proizvodnje.

Suštinska tranzicija zahteva uvođenje novih proizvodnih tehnologija, poput hvatanja i skladištenja ugljen-dioksida (CCS), upotrebe zelenog vodonika, elektrifikacije procesa i razvoja infrastrukture za pouzdanu niskougljeničnu energiju. Kompenzacija emisija kroz karbonske ofsete može imati dopunsku ulogu, ali ne može zameniti stvarno smanjenje emisija u proizvodnim procesima. Takve promene podrazumevaju višegodišnje investicione poduhvate i značajne troškove, pa se realno mogu očekivati u srednjem do dugom roku. Usklađeno sa evropskim klimatskim ciljevima i dinamikom CBAM-a, značajniji pomaci u industrijskoj dekarbonizaciji u Srbiji mogu se očekivati do 2030. godine, dok bi potpuna transformacija pojedinih sektora mogla potrajati do sredine veka. Ključno je da tranzicija bude podržana stabilnim politikama, dostupnim finansijskim instrumentima i razvojem elektroenergetskog sistema, jer bez dovoljne količine pouzdane niskougljenične energije industrija neće moći da pređe na nove tehnologije bez gubitka konkurentnosti.

***

NALED: Postoji realna mogućnost da Srbija uspešno implementira CBAM – Koje sve promene donosi porez na ugljenik? – SRDA

Zeleni fond za dekarbonizaciju – Neophodno namenski trošiti novac od poreza na ugljenik – SRDA