Reciklaža baterija i sijalica – Kako organizovati sistem sakupljanja prema iskustvu pilot projekta?

U okviru projekta “Povećanje stope reciklaže za baterije i sijalice” sakupljano je 272 kg baterija i 230 kg sijalica. S obzirom na to da u Srbiji ne postoji organizovano sakupljanje ovih tokova otpada, projekat je iznedrio iskustva i preporuke za sistemsko sakupljanje baterija i sijalica.

U okviru pilot projekta kante za baterije i sijalice bile su postavljene u zgradi gradske uprave i objektima javnih preduzeća u Kragujevcu, u zgradi beogradske opštine Stari grad kao i na određenim fakultetima u Beogradu. Projekat su realizovali Nemačka razvojna saradnja koju sprovodi GIZ, NALED, Udruženje reciklera Srbije, “Božić i sinovi” i “E-reciklaža 2010”.

Baterije i sijalice se uglavnom bacaju sa ostalim komunalnim otpadom iako se karakterišu kao opasan otpad.

Sijalice pripadaju elektronskom i električnom otpadu, te i za njih važe ista pravila na tržištu kao za EE otpad. U Srbiji postoji reciklažni centar i opredeljuju se podsticajna sredstva za reciklažu sijalica, ali ne postoji razvijen sistem sakupljanja.

Kada je reč o baterijama, ne postoji razvijen sistem sakupljanja i reciklaže baterija i zakonodavnim okvirom nisu predviđena podsticajna sredstva. Onaj ko sakupi baterije predaje ovlaščenom operateru ovaj otpad i plaća izvoz baterija u postrojenje u EU gde se baterije recikliraju.

Foto: kragujevac.rs

Model za prikupljanje baterija i sijalica na bazi iskustava pilot projekta

Iskustva pilot projekta pokazuju da mogu da se postignu dobri rezultati u sakupljanju baterija i sijalica.

Prvi korak je da budemo svesni i da znamo da bacanje baterija i sijalica u kantu sa mešanim komunalnim otpadom može da šteti sredini u kojoj živimo i radimo. To pripada domenu edukacije koje nikad nije previše i na kojoj treba raditi. Međutim, edukacija je potreban ali ne i dovoljan uslov, pokazuju zaključci ovog pilot projekta.

Drugi korak kojim se zaokružuje priča je način na koji je organizovan sistem odvojenog sakupljanja baterija i sijalica gde je građanima iz određenog dela grada (kvarta, naselja…) daju konkretna uputstva kako, kada i gde mogu da donesu i odlože istrošene baterije i sijalice. Očekivanje je da će, pod uslovom da je do njih stigla i da su razumeli poruku i pod uslovom da se od njih ne traži previše dodatnog napora, većina odazvati pozivu i dati svoj doprinos akciji.

Do potpunog uspeha, kao što pokazuju iskustva iz država u kojima je sistem već razvijen, treba da prođe dosta vremena. Ovde svakako treba računati sa periodom adaptacije koji u nekim slučajevima može da traje i više godina, tako da je nužno da se razvoj sistema sakupljanja baterija i sijalica planira strpljivo i po fazama.

U prvoj početnoj fazi, sakupljačka mreža treba da se skromno dimenzioniše tako da se, slično kao što je rađeno u pilot projektu, posude za odlaganje postave na manjem broju „sigurnih adresa“ na kojima se može računati na pomoć pojedinaca iz tih institucija. U tom smislu, opšta preporuka je da sakupljački punktovi budu vidno obeleženi i u zatvorenom ili natkrivenom prostoru.

Kod sakupljanja baterija i sijalica, jedna od prepreka institucionalne prirode, je previše usko definisanje i shvatanje pojma privremenog skladištenja, tako da bi moglo da se tumači da svaki subjekt, uključujući i učesnike u ovom pilot projektu, ima pravo da drži sakupljene baterije i sijalice u posudama, samo ako poseduje dozvolu za to. Ukoliko tumačenja bila fleksibilnija, onda bi po Zakonu o upravljanju otpadom učesnici u ovom projektu mogli da imaju ulogu držaoca, a u tom slučaju imali bi pravo da privremeno skladište baterije i sijalici na lokaciji držaoca u periodu do 12 meseci, navedeno je u zaključcima pilot projekta.

Za istrošene baterije, najbolje je da se punktovi organizuju u tržnim centrima, samoposlugama, fotografskim radnjama, prodavnicama tehničke robe ili kioscima.

Kandidati za sakupljačka mesta za otpadne sijalice najpogodnije su veće stambene zgrade, upravne zgrade pojedinih firmi, škole, vrtići, bolnice, sudovi ili zgrade u kojima rade druge javne državne službe.

Sakupljačka mreža u ovoj početnoj fazi, po cenu da broj sakupljačkih mesta bude manji, treba da se postavi samo tamo gde mogu da se prate efekti, a zbog sticanja navika veoma je važno da mesto za sakupljanje bude aktivno u dužem periodu i da se, bez obzira na ostvarene efekte, ne menja njegova početna namena i ne odustaje.

Kod svakog sakupljačkog mesta treba obezbediti da kompetentno lice povremeno kontroliše stanje u i oko posude i da te informacije (kakve god bile) redovno prosleđuje dalje, a ta osoba (ili osobe) bi mogla da daje dodatna pojašnjenja građanima koji su doneli baterije ili sijalice ili to nameravaju da učine. To je dobra prilika i za volontere, koji bi posle kraće obuke i pripreme mogli da budu na licu mesta i pomažu da akcija uspe.

Kada se dovoljno napune, posude treba da prazne i predaju ili reciklažnom dvorištu kojim po pravilu upravlja lokalno komunalno preduzeće, ili direktno operateru registrovanom za postupanje sa tom vrstom otpada. Primopredaja sakupljenih baterija i sijalica na propisani način evidentira se u dokumentima o kretanju otpada, a tek tada se i zvanično konstatuju sakupljene količine.

Ko god da preuzima materijal, pored već učinjenih troškova sakupljanja i dežurstva, postojaće i neki dodatni trošak transporta i privremenog skladištenja, ali glavni i najveći trošak nastaje kasnije na ime neutralisanja i trajnog zbrinjavanja na ekološki prihvatljiv način. Uništavanje opasnog otpada dosta košta, a bez državnih stimulacija kojim se ti troškovi pokrivaju, sistem nije niti može biti održiv i realno nema šanse da opstane.

Ako se ostvare planovi da u svakom gradu ili opštini u narednih nekoliko godina počnu da rade reciklažna dvorišta i ako se otklone institucionalne prepreke vezane za tretman privremenog skladištenja i finansijskih stimulacija, to će biti velika šansa da se uđe u narednu fazu razvoja sistema i „pojača“ tempo u sakupljanju baterija i sijalica.