Prvo reciklažno dvorište u Srbiji 2010. i 2022. godine – Ima li racionalnog objašnjenja?

Prvo reciklažno dvorište u Srbiji biće otvoreno u Sremskoj Mitrovici, najavljeno je u januaru ove godine. Dobra inicijativa, ali se postavlja pitanja koje je to po redu “prvo reciklažno dvorište”.

Šta se “mora” u 2022. nije teško?

Prema Programu upravljanja otpadom za period 2022-2031. koje je Ministarstvo zaštite životne sredine donelo krajem januara ove godine, predstavljeno je stvaranje mreže centara za sakupljanje otpada širom zemlje.

U prvoj fazi će svaka opština imati po jedan centar za sakupljanje otpada, pa će se kasnije dodavati još objekata u zavisnosti od potreba. Ove lokacije će služiti kao “reciklažna dvorišta” za prikupljanje otpada koji se ne sme odlagati u posude (kontejnere i kante) za komunalni otpad (npr. kabasti otpad, posebni tokovi otpada kao što je otpad od električne i elektronske opreme, baterije, otpadno ulje, zatim opasan otpad iz domaćinstava itd).

Centri za sakupljanje obezbediće i odgovarajuće kante/kontejnere za odvojeno sakupljanje najmanje tekstila, otpada od električne i elektronske opreme i baterija. Osim toga, u centrima za sakupljanje biće mesta za prikupljanje otpada od ambalaže i biootpada.

Izgradnja centara za sakupljanje otpada mora biti započeta od 2022. godine u svim opštinama u okviru prve faze, navedeno je u Programu.

U dokumentu se napominje da su centri za sakupljanje otpada trenutno uspostavljeni u nekim opštinama, ali se ne kaže u kojim.

Daje se rok da do 2032. godine sve opštine treba da imaju uspostavljene funkcionalne centre za sakupljanje otpada.

Ideja o reciklažnim dvorištima od 2010.

Centri za odvojeno sakupljanje reciklabilnog otpada predviđeni su još Nacionalnom strategijom upravljanja otpadom 2010-2019. i služe kao veza između jedinice lokalne samouprave i građana, ovlašćenih sakupljača i lica koja vrše tretman.

Još 2010. godine planirana je izgradnja sakupljačkih centara širom Srbije. Izgrađeno je i prvo reciklažno dvorište u Brzanu kao model.

Fond za zaštitu životne sredine, koji je postojao kao zasebna institucija, pokrenuo je 2011. finansiranje izgradnje reciklažnih dvorišta i najavio da će da preuzme vođenje javnih nabavki kako se izradnja brže realizovala. Najavljivao se i model javno-privatnog partnerstva za ovakve projekte. Po tim planovima sve lokalne samouprave bi imale ovakve centre, a veći gradovi i opštine nekoliko da građani ne bi nosili otpad sa jednog kraja na drugi.

Najavljena je izgradnja 30 reciklažnih dvorišta. Međutim, u septembru 2012. je donet Zakon o prestanku važenja Fonda za zaštitu životne sredine, koji prenosi prava i obaveze Fonda na Republiku Srbiju a ekološka taksa postaje prihod republičkog budžeta.

Danas ni ne znamo šta se desilo sa tim planiranim centrima. Možemo samo da pretpostavimo koliko bi bolja situacija bila da su ti projekti nastavljeni i da su za proteklih 12 godina lokalne samouprave izgradile ova reciklažna dvorišta.

Stručnjak u oblasti upravljanja otpadom Dušan Jakovljević je u to vreme radio idejno-tehnička rešenja za ove sakupljačke centre te dobro poznaje situaciju od 2010. godine.

– Podsetiću da smo upravo moj tim i ja autori projekta reciklažnih dvorišta, projekta koji je stajao na sajtu Ministarstva životne sredine kao koncept upravljanja otpadom u lokalnim samoupravama. Iako smo projektovali desetak reciklažnih dvorišta izgrađeno je tek nekoliko, a nisam siguran koliko ih radi onako kako je zamišljeno. Ako znamo da se u našim opštinama i gradovima prikupi samo 1% ambalažnog otpada, 1% otpadnih ulja, o baterijama i nekim drugim stvarima da i ne govorimo, onda je jasno da planovi upravljanja otpadom koje su lokalne samouprave izradile još pre deset i više godina, služe samo kao ukras za policu u nekoj kancelariji. Problem je i što su mnogi planovi izrađeni tek da ih ima, ne uvažavajući stanje na terenu i potrebe građana, privrede i lokalne samouprave – rekao je Jakovljević  za portal Srda.

Foto: Unsplash/Robert Linder

Pitali smo ga u čemu vidi razliku tadašnjih planova za reciklažna dvorišta i sadašnjih i zašto se skoro ništa nije uradilo za ovih 12 godina?

– Postoje stvari koje se ne mogu objasniti rečima. Mi smo u našim projektima gazili teren, zalazili u svako selo, išli kod svakog generatora otpada, razgovarali sa ljudima, objašnjavali. Svaki projekat koji smo uradili bio je detaljno obrazložen i opravdan. Onda je došlo do nekakvog preokreta, meni nerazumljivog. Ako vam kažem da je jedan grad dobio regularno, po projektu, 850.000 evra da sanira deponiju, potrošio samo sto i nikada nije završio sanaciju, a drugi 650.000 i nikada nije ni započeo radove, pa su sve te pare propale, a deponije kao deponije, otišle u nebesa, ima li racionalnog objašnjenja?

Naš sagovornik navodi da kada je ukinut Fond za zaštitu životne sredine „mnogi projekti nikada nisu plaćeni, mnogi su obustavljeni“.

– To govori da o tome da vlast nije videla ekologiju kao deo društvenog razvoja. Mislim da je ne vidi ni sada, već je prihvata kao nužno zlo.

Ekološke konferencije kao parastosi

Naš sagovornik navodi da mu je utisak da je svako ko je iole nešto znao, imao viziju razvoja, razumeo problem, postao nešto kao persona non-grata.

– Diskusije i konferencije su postale kao parastosi, skup ramena za plakanje i repriza prastarih ljubavnih filmova u kojima se ona udala za drugog, a on ostao da pati ostatak života. U isto vreme, razvijene zemlje su unapređivale svoje stavove i dokumenta, upotpunjavale novim znanjima i novim pristupima, a mi još uvek raspravljamo ko je pobedio na Kosovu. Niko nije shvatio upozorenje – “ko ne daje za ekologiju, daće za onkologiju”. I sada, kada je SZO objavila da u Srbiji od posledica lošeg vazduha godišnje umre 6.000 ljudi, kada 20.000 ljudi svakog jutra kreće u potragu za otpadom iz kontejnera i ne znamo koliko ljudi zbog toga oboli i umre, opet se niko ne štreca. Mi smo otvorili Poglavlje 27 i – stali. I ja se pitam, šta je to u našim glavama i zašto je to tako. I nemam pravi odgovor.